ISIDORA DANKAN (ISADORA DUNCAN)

Načela igre koja danas vidimo u modernom plesu, svoje utemeljenje imaju u onome što je Isidora Dankan činila početkom 20. veka. Nastupala je u providnoj tunici ravnog i jednostavnog kroja, bosih nogu i raspuštene kose. Amerika je njen rad osporavala i negirala, za razliku od Evrope koja ju je iskreno prihvatila i podržala.

Za majku modernog plesa, Isidoru Dankan, ples nije bio samo puki pokret, gimnastika ili poskok, kako su u njeno vreme učile plesne škole, za nju je to bio spoj tela i osećaja muzike. Ona je na sebi svojstven i originalan način inovirala plesnu umetnost. Njen osnovni princip je bio da telo i plesni pokreti moraju biti slobodni i odraz unutrašnjih doživljaja. Načela igre koja danas vidimo u modernom plesu različitih američkih i evropskih trupa, svoje utemeljenje imaju u onome što je Isidora Dankan činila početkom 20. veka. Glavnu inspiraciju nalazila je u antičkoj umetnosti. Osnovala je nekoliko baletskih škola u Evropi i Americi. Za nju je umetnost bila život. "Od samog početka ja sam igrala isključivo svoj sopstveni život", kaže Isidora u svojoj autobiografiji. I život i umetnost ona je zasnivala na slobodi. Bila je protiv institucija - pozorišnih i životnih. Smatrala je da su jedino iskreni i neposredni ljudski odnosi merodavni. Amerika je njen rad i stvaralaštvo osporavala i negirala, za razliku od Evrope koja ju je iskreno prihvatila i podržavala.
 

Isidora Dankan je rođena kao Dora Anđela Dankan u San Francisku, 26. maja 1878. godine. Bila je najmlađa od četiri kćeri majke Meri, poreklom Irkinje, profesorke klavira i oca Čarlsa, Škota, bivšeg oksfordskog studenta koji se bavio finansijama. Majka je decu odgajala vrlo slobodno, usađujući im od malih nogu ljubav prema umetnosti i obrazovanju. Svake večeri okupljale su se oko klavira. Isidora je plesala uz razne melodije. Još u desetoj godini učila je drugarice plesu. Od dvanaeste do šesnaeste godine ona "guta" Dikinsa, Šekspira, grčke tragedije, francuske, italijanske i španske klasike. Kada je otac napustio porodicu, Isidora, njena majka i sestre su jedva preživljavale. Bez para, nekako su sitgle u Čikago i izdržavale se tako što je Isidora nastupala u jednom restoranu. Bila je uporna i nepokolebljiva. U šesnaestoj godini dobila je angažman u Njujorku i uspela da priredi nekoliko samostalnih baletskih nastupa. U tunici ravnog, jednostavnog kroja, bosih nogu i raspuštene kose privlači pažnju džet-seta.

Rado je i zbog znatiželje pozivaju na kućne zabave. No, zbog svog neobičnog poimanja baleta - na muziku Šopena i Mocarta plesala je bosa i oskudno odevena - kritika ju je satanizovala. Sa majkom 1900. odlazi u Evropu, u London. Tamošnji bogataši, koji su žudeli za novotarijama, podržali su je, uz obilnu finansijsku potporu. Ide dalje po Evropi. U Parizu postaje miljenica visokog društva. Pariski slikari je slikaju, vajari vajaju, svi je vole. Iako široka publika ne razume njen umetnički izraz, istinski ljubitelji umetnosti i te kako je razumeju. Mnoge druge balerine i igračice počinju da kopiraju Isidorin način igre - počinju da nastupaju bose i u providnim tunikama. U aprilu 1902. godine dolazi u Budimpeštu. Prva predstava u pozorištu "Urania" bila je pravi trijumf. Ulaznice su bile rasprodate za mesec dana. Iz Budimpešte odlazi u Nemačku, pa u Austriju. Svuda doživljava veliki uspeh i nameće se svojim neobičnim plesom. Godine 1905. odlazi u Rusiju, gde takođe svojom igrom opčinjava tamošnje umetnike i uzak krug publike.
 

Preuzeto sa www.paunpress.com